Ja sam debela debela xDD

i cutim jer znam da ako progovorim,ostacu SAMA

i iako niko nije primetio,TI rusis moj svet

i iako niko nije primetio,TI rusis moj svet

i iako niko nije primetio,JA nisam TVOJA najbolja drugarica

i nadam se da ce svi saznati ISTINU,jer istina je da si me bezrazlozno napustila-"najbolju drugaricu".

Istina je da iako sam te 5 puta pitala ZASTO me ignorises,govorila si da se varam.

Sad si me blokirala na fejsu (;

Sad imas ruzne komentare o meni (;

Boze,kako se nadam da ce CEO SVET ovo videti!

Vreme je da ceo svet sazna sta si uradila.

Vreme je da ti kazem ZBOGOM.ali ne mogu.):

A dosta kukanja

Mihijev sastav po recenicama XDD

Prvi put sam cuo za Anahi pre par godina, kada se prikazivala serija "Rebelde" kod nas, kada sam naleteo na tu seriju i odgledao epizodu jer sam bio bolestan.

Kako sam sve vise gledao seriju, poceo sam da slusam RBD.

Iako nisam najvise od svih iz RBD-a voleo Anahi, ona je uvek imala nesto svoje, nesto sto me je svakog dana sve vise i vise privlacilo i obuzimalo, pa sam potpuno odlepio kad sam 20. jula 2009. gledao snimak sa PJ 2009 na kome je ona predstavljala prvi solo singl posle RBD-a, "Mi Delriio".

Toliko mi se svidela pesma, da sam je narednih pet sati slusao bez prestanka.

Nisam ni pomisljao da cu, iskekujuci njen album, postati opsednut njenim pesmama, glasom, izgledom i ponasanjem.

Kada sam naisao na preview "Hasta Que Me Conociste", srce mi je kucalo previse brzo koliko mi se svidjao refren pesme sto mi se do tada nije desavalo.

Nije mi se desavalo da skacem po celoj kuci uz samo pregled neke pesme, nije mi se desavalo da lupam tastaturu i obliznje predmete kada cujem neku novost o nekome, nije mi se desavalo da sanjam pesme i koncerte, da slusam necije pesme u svakom trenutku, da neprestano pevam iste, da ispisujem necije ime po rukama, vratu i obrazima ( http://twitpic.com/307r1g ), niti da mi cele strane u knjigama i sveskama budu ispisane tekstovima necijih pesama, da bukvalno svake sekunde mislim na nekoga, da zvacem hranu u ritmu necije pesme, da nekotrolisano lupam koji god predmet mi padne pod ruku kada cujem da je neko izasao u nasim dnevnim novinama ili nekom casopisu.

Nije mi se desavalo da imam necijih 9000 fotki, da znam neciju kompletnu diskografiju napamet (kao ni to da znam da nabrojim kako idu pesme po redu poredjane na disku), da slusam pesme stare 14 godina, da me necija pesma umiri i u tuznim i u srecnim situacijama, da drhtim od srece na samu pomisao da cu videti nekog opet i da cu skakati kao ludak na necijem nastupu.

Nije mi se desavalo da radim neku stvar do kraja i dok ta stvar ne bude potpuno savrsena.

Takodje mi se nije desavalo da u najgorim i najtezim situacijama, situacijama punim strepnje mislim na neku osobu i da me posle pomisli na istu briga sta ce biti.

Nije mi se desavalo da ostanem budan do 6 ujutru samo da bih video neciji nastup preko interneta.

Isto tako mi se nije desavalo da se u krugu od pola metra oko mene nalazi 6 osoba i da svi u isto vreme pevamo, skacemo i dernjamo se na necijem koncertu i nikada mi se nije desavalo da na necijem koncertu toliko uzivam iako je bilo gazenja, guranja i udaranja latkovima u glavu.